Ноћни новинар

 

Стајао сам иза закључаних стаклених врата, док се гомила нервозних људи гурала и покушавала на силу да уђе у банку. Гледао сам их како се лактају и свађају, не обазирући се на оног поред себе. Суочио сам се са сликама и лицима која ћу у годинама које су уследиле, гледати у сличним приликама када у цик зоре чекају у реду за млеко, када трчећи по продавницама скидају са готово празних рафова све што нађу и убацују у корпе како би спасили плату од хиперинфлације или када се очајнички боре да испред других уграбе оно што је на снижењу. То су били изрази лица које је тешко објаснити - помешани очај, похлепа и страх од сутрашњице. Лако се памте, али тешко описују, а још теже разумеју. Био сам помало збуњен том силом гомиле, чије намере нисам могао да предвидим, па сам се одмакао од врата метар-два, да ме нешто не исече, јер су се врата и стакла љуљала.

Унутра, испред шалтера, тискала се већ десетина њих, негодујући што све иде споро, што не могу у трену да заврше све због чега су дошли. Ни ту није било тишине, како би у миру, уз мало стрпљења, свако дошао на ред и за пар минута обавио оно због чега је дошао. Више пута би Зоран Вучуревић, шеф експозитуре, упозоравао да ће, ако се не смире, прекинути да раде. „Станите у ред, један иза другога, изаберите шалтер који хоћете, и дајте да у миру и тишини све завршавамо“, понављао је сваких 15-ак минута, јер су ред и мир трајали отприлике толико.

Посматрао сам и питао се зашто је све то тако. Да ли су се плашили да, док су испред шалтера, не буде продата роба за коју су профактуру држали у рукама? Ако су је већ добили, роба их чека, чему онда све то? То тада, пре готово 45 година, нисам схватао, нити сам слутио да је то почетак нечег што ће једног дана бити сасвим уобичајено понашање. Разлога за нервозу није требало да буде. Преда мном није била убога сиротиња, да их жалим и све то разумем, већ они који су из сламарица извадили девизе, донели да их продају држави и привреди, како би због порекла динара, добили олакшице, ниже цене и сигурну испоруку беле технике и осталих кућних уређаја. Нишка банка, у којој се све ово дешавало, имала је експозитуру у Београду, у Гаврила Принципа, код Манакове куће. Имали су посебан аранжман са ЕИ Ниш. Ко је продавао девизе Нишкој банци, лакше је долазио до робе нишке електронске индустрије. Зато и не чуди што је њена опсада трајала месецима. Треба ли рећи да је и она данас „покојна“, као и многе друге банке.

Кад би продавац девиза завршио посао, пратио сам га на задњи улаз банке, да изађе, јер врата ка улици нисам смео да отварам све док последњи човек не изађе. Кад се шалтер сала испразни и треба да уђе нова „смена“, добијао сам од нервозе бол у стомаку. Отварао сам врата и пуштао да уђе само десеторо њих, оних који су први до врата, који су најбржи и најјачи. Нисам могао да заведем ред, да их убедим да стану двоје по двоје, да улазе полако, без гурања и туче. Никакве молбе нису помагале, чак ни чињеница да сам обезбеђење, да имам униформу и пиштољ. Није било наде да се уведе нека нормалност у ту масу. Чим отворим врата, маса би нагрнула и уз гурање, лактање и псовање, утрчавала у банку, па сам једва успевао да се мало одмакнем и на силу, гурајући вратима оне који наваљују, некако затворим врата. Одмах сам их закључавао, гледајући крајичком ока оне који су ушли. Унутра их је било не десетак, већ бар два пута више. „Добро је“, рекао би Зоран, „изгураћемо, само да све буде под контролом.“

Нисам волео дневну смену од осам до 20 сати, јер сам тада био у дневном хаосу. Ни тренутка није било за предах, ни да нешто презалогајим, а камоли да читам или пишем. Прижељкивао сам ноћну смену да, кад у 20 сати испратим раднике, када заврше све послове и закључам банку, останем сâм са књигама и писаћом машином. Тих годину дана био сам преко дана радник обезбеђења а ноћу чувар банке, студент и новинар. 

Две године пре тога Јова Шћекић, ТВ легенда и мој ментор на ТВ новинарству на Факултету политичких наука, одвео је десетак студената новинарства на праксу у Београдску хронику ТВ Београд. Рече, „да видите како се то ради на телевизији, можда неко од вас и остане тамо“. Мислио сам да ћемо седети и гледати, али преварио сам се. Улазим у редакцију и сусрећем људе које сам до тада гледао само на екрану. Ћутим, не верујем да сам тамо. Посадише нас у редакцију Вести и Слободан Арежина, уредник Вести, рече: „Бићете на пробном раду месец дана. Све што мислите да треба да се објави, сваког јутра на састанку у осам сати, пријављујете мени. Ја одлучујем шта снимамо и шта објављујемо. Све ћу вам бодовати, оцењивати. Најбољих пет после месец дана остаје и даље.“

Добих сектор из кога могу да пријављујем вести које, по мом суду, заслужују да се сниме или да се прочитају из студија. Оне што се снимају на терену, доносиле су више бодова, па сам углавном јурио сам такве. У туђе секторе нисам смео да залазим. Када сам чуо који су ми сектори, а то су били Градска чистоћа и Гробља, помислих да одмах одустанем. Где да нађем вести на гробљима и у Чистоћи, питао сам се очајан. Но, би ме срамота, нисам ни дошао а већ да одем. Тако поче моја борба. Налазио сам вести и тамо где их није било, морало се. Радило се од јутра, све док не прође емисија у 19 увече. Тако месец дана.

Кад се завршило тих месец дана, Арежина прочита списак. Међу петорицом која остају, и ја. Неки од њих касније направише добре каријере на ТВ. Тако од тог лета постадох стални хонорарац Београдског ТВ програма. Дошао је септембарски рок. Ја заузет, радим, телевизија меље, нема се времена за књигу. Дође и октобарски. Како дође, тако и прође без мене. Требало је само још неколико испита да дам, па да стигнем до краја. То је значило да напустим новинарство, телевизију, да се вратим књизи. Како да све то оставим када ме је новинарство обузело, када сам волео то лудило и хаос? Како да прекинем учење заната, јер само радећи, могу нешто да научим? Тешко.  

Одлучих да студије ставим „на лед“. Нека сачекају мало да се ја изборим за статус у струци у којој ћу бити целог живота, да упознам људе, да они виде шта ја знам, да отворим врата редакција. Знао сам да, кад се појавим са дипломом једног дана, у било којој редакцији, прво питање са којим ћу се сусрести биће „где си радио до сада“, „шта си писао, где си објављивао“. Ако се вратим студијама, диплома ће стићи. Али, ако се тада у некој редакцији појавим као дипломирани политиколог-новинар, па се сусретнем са тим питањима, мораћу да им одговорим са „нисам радио нигде, нисам објављивао ништа“. Знао сам да то није добар пут и да само диплома не доноси новинарско знање и искуство. Кад сам већ донео одлуку, скочих и запливах. Без страха, са жељом да што даље и што боље пливам. Тако сам у Београдској хроници пливао две године, у водама које су ми се допадале и међу људима које сам запамтио за цео живот.

Али, не може све у животу да се испланира. Заједнички живот са дотадашњом девојком и одлазак од родитеља, донели су не малу промену. Од нечега је морало да се живи, хонорар на ТВ није био довољан, није био редован, а нама је био потребан сталан месечни приход. Морао сам да пресечем.

„Слобо, одлучио сам да привремено напустим овај посао, да завршим студије и да се, кад добијем диплому, вратим, ако ме будете желели“, рекох једног дана Арежини. „Ок, разумем те, попричај са Банетом“, рече ми он. Бане је био његов шеф, уредник деска, Бранислав Вукашиновић.

„Бане, морам да направим паузу, пола године-година, да бринем о породици и да завршим факултет. Све то не могу овако“, рекох му понављајући жељу да се вратим. Плашио сам се шта ће рећи. Ипак, он је легенда телевизије, могао је да ми затвори врата која сам тешком муком отворио две године раније. Ретко ко је одлазио из телевизије, кад га закачи тај вирус појављивања на екрану, па су људи око мене били зачуђени када су чули да се окрећем и одлазим. Кад се увече појавим у емисији, сутрадан ујутру су ме у продавницама поздрављали са оним „комшија, видели смо вас синоћ на телевизији“, али ја нисам имао проблем да се склоним са екрана.

Бане ме је саслушао и упитао: „Да радиш и учиш не можеш?“. „Не могу да стигнем, овде сам по цео дан. Боље да узмем књигу, па да тих неколико испита положим и онда се вратим.“ Климнуо је главом и рекао: „Ај' здраво. Кад завршиш, чекамо те. Пожури. Задовољни смо како радиш.“ Мојој срећи није било краја, јер сам отворио важна врата, а својим одласком их нисам затворио. Одох и брзо нађох посао на коме ћу имати слободног времена, на коме ћу сатима бити сам да ми нико не смета.

То је пружао посао ноћног чувара. Тако сам се и обрео у тој плавој униформи и плавој кошуљи, са опасачем и пиштољем у футроли, уз сталну месечну плату од које је могло да живи двоје младих људи. Но, до оне банке и дежурања под кровом, у топлом, прошло је неколико не лаких месеци по разним кућицама за чуваре и стовариштима на Вилиним водама. Кад сам ушао у банку, кад сам дежурао ноћу и имао својих десетак сати, у тишини и миру, могао сам да наставим ону другу борбу. Чекао ме је факултет, али ни новинарство нисам планирао да баталим. Више није било сликања испред камере, али испред мене је била писаћа машина, нека врата у новинама сам отворио, само је требало поново покуцати.

Тада није било рачунара и Гугла, па сам своју документацију на одређене теме, похрањивао у фасцикле. Напишем на њој тему, па кад год негде наиђем на текст који ваља сачувати, исечем га и убацим у свој „фолдер“. Кад ми наиђе инспирација за неку тему, нађем фасциклу, понесем је на смену и сачекам да сви оду, како бих мисли које навиру ставио на папир. У банци га је било доста, па нисам бринуо када куцам и бацам, све бежећи од проклетства празног папира. Узмем два папира А4, између ставим индиго, па удри по тастатури. Тако сатима. Кад се „роди“ текст, један примерак оставим код себе, а други носим у редакције омладинских новина.

За њих сам раније писао, па није било проблема да опет пласирам оно што напишем. Најрадије сам ишао у Нове омладинске новине (НОН) и у „Младост“, лист Савеза социјалистичке омладине Југославије, где ме је дочекивала Јасминка Радиновић, главна уредница. Привредне теме никада нису биле популарне, нарочито међу младим новинарима, па је с радошћу дочекивала оно што донесем, а ја сам био радостан када у новом броју видим оно што сам написао као чувар банке у ноћном периоду. Но, није све било мед и млеко, било је и жучи.

Знао сам да је Драган Радевић, три године старији од мене, мој колега са студија, постао уредник београдске рубрике у Борби. У сваку редакцију се улази преко београдске рубрике. Реших да га позовем, да га замолим да се видимо. Јесмо колеге, али он је завршио факултет, постао уредник, новинар пред којим је, у оним временима, била будућност, не само зато што је знао посао већ и зато што је био кадар тадашњег ес-ка-јота, илити СКЈ, „филијала“ СК Србије. Моја предвиђања је касније оправдао. Све до 5. октобра 2000. године имао је светлу будућност. Јавио се на телефон, што је био добар знак, бар сам тако помислио. Заказао ми је сусрет ујутру, пре колегијума. У банци сам завршавао смену у седам ујутру, па нисам имао времена да одјурим кући, да се пресвучем, па да у цивилки трчим до Борбе. Пиштољ сам остављао колеги који узима смену. Јесте ми било непријатно, нисам волео ни улицом да идем униформисан, али нисам имао избора, у Борбу сам морао да идем обучен као радник обезбеђења, или би ми пропао термин.

Радевић је био затечен када ме је видео. Објаснио сам му одакле долазим, уз још неколико уводних реченица. „Драгане, ово радим привремено, док ми се жена не запосли, морамо да живимо од неке плате, а ово капље сваког месеца, колико-толико. Чим завршим факултет, даћу отказ, па се у потпуности враћам само новинарству. На послу имам времена, пишем за омладинске новине, па ево дођох да те питам, могу ли за тебе нешто да пишем. Радио сам у Београдској хроници, знам шта су градске теме“, почех да објашњавам зашто сам дошао код њега.

Чуо сам оно што сам слушао не мало пута када сам покушавао да отворим врата неке медијске куће, чак и када сам иза себе имао неколико деценија искуства. „Види, Момо, знаш да имам много хонорараца...“ Прекинух га са „нисам знао“. „Имам их пуно“, настави он, „кад буде било пријема, а није извесно када ће бити, морам прво њих да запошљавам“. „Нисам дошао да тражим да ме одмах запослиш, већ само да пишем, да будем у новинарству“, одговорих да му олакшам. После неколико секунди Радевић дода: „Напиши нешто, па ћемо да видимо.“

Устадох видевши да смо се за пар минута испричали. Понекад све буде јасно и са мало речи. Хладно смо се поздравили знајући да се више нећемо гледати оваквим поводима. Заврших тада, после Борбе, са обијањем врата редакција. Наставих са писањем за омладинске новине и загрејах столицу над факултетским књигама. Текстови су излазили, а испити су полагани. Зоран, шеф експозитуре Нишке банке, позвао је директора „Београд-сигурности“, у којој бејах запослен, тражећи да ме не селе на друге локације, да су задовољни како радим и да желе да ја и даље чувам њихову банку. Био сам му захвалан, имао сам времена да надокнађујем доста тога што сам пропустио у животу.

Пролазили су месеци, па тако прође и година. Диплому сам зграбио, будућа супруга се запослила и ја, према нашем договору, скидам униформу. Дајем отказ у Београд-сигурности и у цивилу одлазим у ТВ Београд. Нема више Београдске хронике. То је сада Београдски ТВ програм, али исти људи, посла више него раније, више сати програма.

„Бане, ево ме. Дипломирао сам, жена се запослила. Волео бих да се вратим новинарству и да наставим тамо где сам прекинуо пре годину дана“, рекох одмах са врата собице у којој је на петом спрату, седео шеф Деска, Бранислав Вукашиновић.

„А где је пиће?“

„Биће, већ сутра, ако ме примате“.

„Добро дошао“, рече Бане, позивајући Слобу Арежину.

Тамо сам као хонорарац провео укупно четири године. Испекао сам занат и наставио даље у потрази за сталним послом.

На конкурсу Политике 1986. године прошао сам међу пет, на почетку нас је било више од 300. Запослих се. Радио сам на Београдској хроници, повремено пишући и за економску рубрику. Обично бих пре одласка у своју собу, свраћао на пети спрат, код деска, да купим кафу. Не иде читање Политике, без кафе.

Док сам чекао, угледао сам га. „Радевићу, откуд ти?“, упитах га изненађено, мада сам чуо да је прешао из Борбе да појача извештачки тим Политике. То су били „специјалци“ за извештавање са партијских састанака СК Србије, од месних заједница до ЦК СКС. У времену превирања, у ишчекивању коначног обрачуна две струје у СКС, није свако могао да извештава. Само поуздани и проверени.

Покушавао сам да га гледам у очи, али никако да нам се погледи сретну. Промрмљао је нешто. Нисам разумео шта рече. Не каза ми ни здраво. Сагну главу и убрзаним кораком, да ми стави до знања да жури, да је заузет, оде даље. Овога пута нисам имао било какву нелагоду. Напротив, чак ми је било драго што сам га срео, не заборављајући наш последњи сусрет неколико година раније. Можда га је и он запамтио, али не верујем да му је био непријатно због случајног сусрета. Пре бих рекао да је изненађен што ме види у Политици.

Сретали смо се ми у наредним годинама, ипак, радили смо у истом листу, били смо колеге. Али, даље од „здраво“, нисмо отишли. Никада га нисам подсетио на сусрет ноћног чувара-новинара и уредника Радевића. Живот је непревазиђени редитељ.